Klarinet/Trske
Trska (ital. ancia, engl. reed, fran. anche, nem. blatt)[1] je jedan od osnovnih elemenata za stvaranje tona na klarinetu. Ako su trske premeke ili pretvrde, daju alikvote (pogrešan ton-kiks), ”ružan” ton, ili se on teško dobija. Takve trske stvaraju velike probleme i otežavaju rad.
Osobine dobre trske
urediDobra trska je ona kojom se proizvodi prijatan i jasan ton. Ako ne troši previše vazduha, znači da je odgovarajuće tvrdoće; jezikom se na njoj lako i jasno svira i ne kiksira.[2]
Izbor trske
urediTrsku ne treba birati na kraju radnog dana, kada je prisutan umor usana (mišići i nervi) već petnaestak minuta posle usviravanja.
Na novu trsku se prilagođavamo i nju prilagođavamo nama (obično 3 do 4 dana).
Najbolje je izdvojiti 3 do 4 trske sličnog kvaliteta i koristiti ih naizmenično prilikom vežbanja – po dvadesetak minuta na svakoj. Svaku trsku na poleđini treba olovkom označiti nekim znakom da biste ih razlikovali. Za 3 do 4 dana pokazaće se koja je trska najbolja. Naravno, za javne nastupe izdvojiti one najbolje.
Trska se nikada ne bira na sam dan nastupa. Nova trska nije pouzdana jer nije prošla sve opisane test-kontrole. Ona često može da ”otkaže” i bitno da umanji kvalitet vašeg javnog nastupa, i time upropasti sav trud koji je uložen da bi se delo savladalo.
Literatura
uredi- Bruno Brun: Škola za klarinet 1. i 2. sveska, Prosveta, Beograd, 1956.
- Anton Eberst: Klarinet i klarinetisti, Forum, Novi Sad, 1963.
- Anton Eberst: Osnovna škola za klarinet, Savez muzičkih društava i organizacija Hrvatske, Zagreb, 1967.
- Radivoj Lazić: Učim klarinet 1 - 4, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1998.
- Bruno Brun: Škola za klarinet 3. sveska, Udruženje muzičkih pedagoga Srbije, Beograd, 1975.
